Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, sa nekim od protagonista jugoslovenske krize, raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i rata koji je usledio susreo se poslednji put u sudnici Haškog tribunala.
Taj “poslednji tango u Hagu“ nekadašnjih partnera ili suparnika plesao se po bitno izmenjenoj koreografiji u odnosu na njihove prethodne susrete krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka. Podijum je bio ograničen pravilima pravnog postupka u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a plesači svojim ulogama – svedoka s jedne strane i optuženog koji se sam zastupa, s druge.
Samozastupanjem je Milošević dobio priliku da se u sudnici direktno obraća svedocima koje su pozvale optužba i odbrana. Njihovi iskazi je trebalo da doprinesu utvrđivanju činjenica o događajima iz tri optužnice međunarodnog suda kojima se Milošević teretio za zločine počinjene tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji – u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj od 1991. do 1995. i na Kosovu 1999. godine. Na Haškom podijumu su se, pored ostalih, našli i poslednji predsedavajući Predsedništva SFRJ Stjepan Mesić, bivši predsednik Slovenije Milan Kučan, predstavnik Srbije u nekadašnjem saveznom predsedništvu Borisav Jović, poslednji premijer SFRJ Ante Marković, međunarodni pregovarači David Owen i Paddy Aashdown, NATO generali Klaus Naumann i Wesley Clark.
U njihovim poslednjim susretima s Miloševićem nastavljena je i davno započeta rasprava o uzrocima i eskalaciji jugoslovenske krize. Čime je ona bila izazvana? Da li je nužno morala dovesti do raspada zemlje? Zašto se umesto sporazumnim rastankom Jugoslavija raspala u krvavom ratu? Suđenje Miloševiću nije završeno jer je optuženi umro pre kraja dokaznog postupka, a nedovršena je ostala i rasprava o sudbini Jugoslavije. Ipak, iskazi nekih od njenih neposrednih aktera, u tim poslednjim susretima na Haškom podijumu, ponudili su mogućnost za još jedan osvrt na događaje koji su obeležili raspad federacije.
Niz hronološki poređanih događaja relevantnih za jugoslovensku krizu, raspad i ratove koje sadrži ovaj narativ ograničen je samo na one događaje o kojima su njihovi akteri svedočili na suđenju Slobodanu Miloševiću. Relevantni delovi njihovih iskaza grupisani su oko događaja na koje se odnose. Tekstove i audio-vizuelne sadržaje u narativu dopunjuje lista dokumenata vezana za navedene događaje kao i poveznice na transkripte celokupnih svedočenja izdvojenih svedoka.
“Poslednji tango u Hagu“ nema za cilj da pruži konačan odgovor na pitanja o uzrocima i krivcima za krizu i raspad Jugoslavije. Smisao ovog narativa je da ukaže na jedinstvenu građu, dragocenu za dalja istraživanja o sudbini Jugoslavije, koja je prikupljena zahvaljujući tome što su protiv optuženih za ratne zločine počinjene tokom njenog raspada, uključujući i Slobodana Miloševića, vođeni postupci pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.
